Bugojno Homepage - Bugojno online. Igalo apartmani. Igalo apartmani. Bugojno Bosnia.Bugojno nas grad. Something about Bugojno, bugojanke, bugojanci, bugojanka, bugojanac, Spedicija, Iskra, Kalin

Dobrodošli na naše stranice - Bugojno HP

Bugojno - jedna priča

Sve ove godine sam pokušavala da zaboravim taj grad. Za sva razočarenja i tragedije, za moje slabosti i nesigurnost, davala sam dio krivice i tom gradu. Valjda je tako kad se neko voli i kad se osjeća vezanost, a ja sam Bugojno voljela.
Najlakše je bilo prihvatiti činjenicu da su kapije grada za mene zatvorene i onda, kao u romanu ili u filmu, prije smrti još jednom otići, jos jednom vidjeti, jos jednom osjetiti tu bliskost. Ali rat je bio i prošao. Sad je bilo samo do mene.

Dan 1. Petak
Lagana vožnja Zagreb-B.Luka-Jajce. Taj dio slabo poznajem, priroda je lijepa,ali ja stalno pitam - Kad će Donji Vakuf?
Prolazimo D.Vakuf. Ja sam neke '93 bila u Vakufu, ali tad nisam mogla dalje.
Još uvijek ne vjerujem da sam na putu za Bugojno. Zastajemo u Kopčiću, slikam kucu moga dede, ili ono što je od nje ostalo. Idem na našu zemlju. Koliko sam se puta ovdje igrala, koliko puta plakala,... Čudno, još nisam tužna, ne plačem.
Ulazimo u Bugojno, prva benzinska, predvečerje.
U mojim sjećanjima je u Bugojnu uvijek bilo sunčano. Sunce je vec na zalasku, odsjaj na nebu nagovještava lijepo vrijeme. Kao da se grad trudi da mi pokaže kako su moja sjecanja bila ispravna. Zahvaljujem se.
Mislim da sam sretna.
Stajemo pred mojim ulazom. Ulica Bratstva i Jedinstva, preimenovana u Bosansku. Nema veze, možda će Bosna jednom opet biti bratska i jedinstvena. Sve su prilike.
Mati je već na prozoru. Ona je uvijek znala kad dolazim. Ili je satima čekala da se pojavim. Ja ipak mislim da je znala. Danas hoću da vjerujem u čuda, danas se rastajem sa realnošću.
U ulazu neka druga imena, ali par poznatih lica mi ulijeva sigurnost.
Ulazim u stan, sve je odnešeno. U uglu slika dječaka s pticom. Nju nisu ponijeli, valjda im se nije svidjela. Hvala im. Meni više i ne treba.
Osjećaj da sam kod kuće mi niko ne može uzeti.
Pijemo tursku kafu, pričamo o svemu. Sunce još ne zalazi, gledam Nugle, KSC, Kalin ... Sve je isto kao nekad. Bože, ovaj grad je tako lijep.
Tu veče spavam u mojoj sobi. Nemam vremena da sređujem utiske. Čekam da svane.

Dan 2. Subota
Jutro je. Na prozorima nema zavjesa. Ustajem. Doručak je već gotov.
Opet kafa. Odlazim u grad. Poznatih lica nema puno, nekog znam iz viđenja. Nema veze, osjecaj da sam u mom gradu je jači od svih drugih. Poneki novi kafić, neki stari rade još. Ne mili mi se sama piti kafu. Idem do komšinice. Ovdje svi imaju dovoljno vremena. Niko nije u stresu, niko se ne žuri. I sve se stiže. Šetamo dalje, korzo, parkuša,... Pričamo neobavezno. Odlazimo do motela ili nečeg što je
prije bilo motel. Možda bih bila i tužna, da dan nije tako lijep. I ruševine mi izgledaju lijepo.
Uveče odlazim kod tetke - na kafu, normalno. Osam godina izbjeglištva biva polako zaboravljeno. Pričamo o drugim stvarima. Čudan smo mi narod. Radujem se sutrašnjem danu, hoću da napravim par snimaka s Obješenice.

Dan 3. Nedjelja
Svanulo je. Osjećam se dobro. To mi se već dugo nije desilo - par dana bez lošeg raspoloženja. Čuda se dešavaju.
Penjem se na Obješenicu. Stari mi pravi društvo. Tvrdi kako su šetnje najzdraviji sport. Moram mu vjerovati, on bi ti trebao znati. Pitam ga -Ima li mina? On se smije, znači nema. Prošli smo Iskopine, idemo dalje. Šetnja polako liči na maraton. Zastajem i gledam Kalin i Rudinu. Pogled je neopisiv. Zvuči smiješno, ali u Austriji nema ovakvih planina. Dan je topao, kraj oktobra, da ne povjeruješ. Vraćamo se, već je poprilično kasno.
Večeras izlazim s društvom. Moram da nađem jednu prijateljicu. Idemo kod Šube. Ona se pojavljuje, nije više djete. Kad smo se zadnji put vidjele imala je 17. Dobro, i ja sam bila nešto mlađa nego sad. Već sam znala koje će biti njene prve dvije rečenice. Nisam se prevarila, tačno kao što sam i mislila. Opet vjerujem da se čuda dešavaju. Ali ovo je već previše. Pitam se da li je vrijeme uopšte prolazilo ili smo ga mi u našim mislima zaustavili.
Dogovaramo se za sutra.
Sjedimo na jutarnjoj kafi, u Mlinu. Kaže da se tu ne služi alkohol, a ja ne kužim što će nam alkohol tako rano. Idemo dalje. Jutarnja kafa se pretvara u tri štok-kole. Valjda tako treba. Kaže da se malo ispavam, pa da nastavimo naveče. Ja nisam sigurna da mogu pratiti.

Dan 5. Utorak
Obilazim Radnički, ruševina, koševi su odnijeti. Kome su oni smetali? Nema veze, nedam se. Bar se fudbal još igra. Prečicom kroz Kolonije i Malo Selo dolazim kući. Radujem se sutrašnjem danu. Ne znam zašto.

Dan 6. Srijeda
Šetam korzom. Slikam zgradu gimnazije. Ona se još renovira. Čujem dobacivanja radnika - "Kad će slike biti gotove?". Smijem se, već dugo nisam čula nešto slično. Vidim poznatu facu i prilazim. Moram se predstaviti. Izgleda da su godine ipak prolazile. Idemo na kafu, pričamo o ostalima. Konstatujemo kako je sve ovo s ratom bilo sranje. Niko nas nije ni pitao.

Dan 8. Petak
Danas smo na Rostovu. Vrijeme nije tako vedro. Stari kaže da je idealno za šetnju. Moja prijateljica se slaže. I meni ne preostaje ništa drugo. Idemo na brdo. Pričamo o doživljajima proteklih dana. Smijemo se, možda i bez razloga. Niko ne razmišlja o putovanju, više o tome gdje ćemo večeras.
Veče je. Idemo za Vakuf. Ja sam ipak za Bugojno, nek mi Vakufljani ne zamjere. Pričamo s nekim ljudima, i oni se slažu da je Bugojno čarsija za Vakuf. Vazda bilo.
Završavamo kod Šube. Mislim da sam popila više od tri štok-kole. Srećem bivšeg profesora matematike. Mislim da je i on popio više od tri. Pita me da li se promjenio. Ne znam. Kad sklopim oči vidim ljude koje sam znala. Iste predjele, u nekom drugom vremenu. Čuda se ipak ne dešavaju.

Znam samo da su sve moje pretpostavke - kako će to biti kad jednom opet budem u Bugojnu, bile pogrešne. Bilo je onako kako je trebalo biti.

Sana

Dren Bojanic

+44 (0)1132552380

Leeds

Upišite se u Bugojanski adresar - najbolji način da vas drugi nađu na internetu